Za početak, moramo razjasniti jednu stvar: šasija i školjka nikako nisu isto! Ponekad se ovi pojmovi mešaju, ali radi se o dva različita elementa kojima je namenjena podjednaka uloga - one sačinjavaju podlogu na koju su pričvršćeni svi delovi automobila.

Šasija
Nekadašnji su automobili po pravilu kao podlogu svoje konstrukcije koristili šasiju. Poreklo te ideje, naravno, vuče svoje korene još iz doba kočija. Ovde se radi o konstrukciji koja se može poistovetiti sa okvirom (slika 1) na koji se pričvršćuju svi ostali delovi automobila. Dok su nekadašnje šasije bile izrađene od kojekakvih metalnih, verovatno isključivo gvozdenih, a kasnije i čeličnih, cevi ili šina, danas je to sofisticirana konstrukcija koju se u pravilu koristi tek pri izradi automobila visokih karakteristika (slika 3). Priča o šasiji dosta je jednostavna. Na drugoj slici prikazana je nosiva platforma VW Bube. Nosiva platforma u stvari je razrada priče o šasiji od metalnih cevi odnosno okvira. Ovakva platforma uz okvir ima pričvršćene i limove(ploče), takođe namenjene montiranju drugih delova automobila.

Ali, jasno je kako sama šasija nije dovoljna da bi se pričvršćivanjem raznoraznih agregata, sedišta i ostalog, dobio kompletan automobil. Nedostaje - karoserija. karoserija, opet, nije isto što i školjka. Karoserija automobila je ona limena konstrukcija koja se postavlja na šasiju ili nosivu platformu i koja mu, u stvari, daje oblik i izgled. Naravno, na tako postavljenu karoseriju potrebno je još montirati vrata, poklopac motora, prtljažnika itd. A, da, ne zaboravimo i limene delove koji sačinjavaju blatobrane, krov...

Šasije današnjih automobila po pravilu su izrađene od aluminijuma ili njegovih legura, jednostavne su i veoma čvrste konstrukcije koja je otporna na uvijanja. Aluminijumska šasija fordovog konceptnog modela Contour (1994.), napravljena u saradnji sa Siemensom, Bayerom, Tevesom i Reynoldsom, prikazuje nam ideju osnove automobila budućnosti. Naime, nakon što su proizvođači sa šasija prešli na samonoseće karoserije (vidi slijedeće poglavlje), sada se polako ponovno vraćaju na ovaj, nazovimo ga tako, arhaični oblik gradnje vozila. Logika je jednostavna. Šasija može biti jedna za različite nadgradnje, a više karoserijskih oblika na jedno te istoj platformi sve je izglednija strategija auto industrije u budućnosti.

Školjka
Na slici br.4 koja prikazuje školjku Xsare Picasso. Pokušamo li preciznije definisati pojam školjke, reći ćemo kako se u stvari radi o "samonosivoj karoseriji". Dakle, radi se o nečemu veoma sličnom karoseriji, ali što uključuje i ulogu šasije. Dakle, školjku u stvari nazivamo samonosivom karoserijom jer je njena uloga i da služi kao podloga na koju se pričvršćuju ostali delovi automobila, a daje mu i spoljni oblik te osnovu na koju se pričvršćuju vrata, blatobrani, krov kako bi se dobio kompletan automobil. Pametni ljudi, industrijalci, izmislili su samonosivu karoseriju (školjku) iz jednostavnog razloga. Ovakvom je konstrukcijom pojednostavljena proizvodnja automobila u velikim serijama. Ipak, pođemo li detaljnije analizirati automobile sa samonosivom karoserijom (školjkom), a to je 90% današnjih ličnih vozila, doći ćemo do saznanja da ono što je jednostavno za izradu mašini nije i jednostavno oku. Komplikovani oblik školjke sastavljen je od mnogo različitih delova presovanog lima koji su po pravilu zavareni zajedno (vidi presek na slici 5).

Ipak, školjka ima nekih svojih negativnih osobina. Serijska automatizovana proizvodnja ovakvog automobila zahteva mnogo posebnih mašina, otežano je popravljanje zbog složene konstrukcije školjke, a često se rade i konstrukcijski kompromisi kako bi se neki deo mogao lakše postaviti unutar školjke, na štetu karakteristika.

Ostalo
Na kraju, na redu su varijacije na temu. Prva koju spominjemo svakako je prostorni okvir (Space Frame) kakav je primenjen na aluminijumskoj konstrukciji Audia A8 (slika 6). Ovde se, možemo to slobodno reći, radi o mešavini svih do sada spominjanih rešenja, a u Audiu su zaključili da će upravo ovakvom konstrukcijom do kraja iskoristiti potencijal aluminijuma kao materijala za izradu celog automobila. Drugim rečima, ASF (Audi Space Frame ili Aluminium Space Frame), delo stručnjaka kompanija Audi A.G. i Alcoa, je čvrst poput čelične samonosive karoserije, ali pri tome lakši adekvatno manjoj specifičnoj težini aluminijuma. Ipak, još se uvek lome mnoga koplja oko opravdanosti proizvodnje aluminijumskih automobila. Prednosti su očigledne - manja težina vozila štedi gorivo pa su zagađenja okoline manja, uz to, aluminijum se i 100% reciklira. Sa druge strane, proizvodnja i prerada aluminijuma još uviek nisu na nivou dovoljnoj za masovniju upotrebu. U procesu pripreme i obrade ovog materijala u auto industriji još se uvek troši daleko previše energije čime su ukupna zagađenja barem dostigla, ako ne i premašila, ona koja se javljaju u proizvodnji i eksploataciji klasičnih automobila.

Poslednja verzija priče kojom rešavamo temu šasija i karoserija svakako je i mistični monocoque (monokok). Ovde se radi o konstrukciji zatvorenih limova. Drugim rečima, monocoque automobila u stvari je nekakva "kada" koja najčešće predstavlja prostor za vozača/putnike i najbitniju opremu. Ostali delovi ovakvog automobila pričvršćeni su na monocoque s prednje i zadnje strane pomoćnim okvirima.
Tipičan primer monocoque konstrukcije svakako su trkački jednosedi poput bolida Formule 1. Uvedena u "predkarbonsko" doba, ovakva je (uvjetno rečeno) šasija postavila nove standarde u smanjenju ukupne težine bolida podižući čak i čvrstoću cele konstrukcije, a time i sigurnost vozača koja je u tim vremenima bila prilično krhka.

Prve monocoque konstrukcije bolida Formule 1 bile su izrađene od aluminijumskih limova, ali u 80-im su ih godinama zamenili veštački materijali (kevlar i karbon - ugljenična vlakna). Put do "civilnih" automobila monocoque konstrukcijama još je uvek veoma ograničen, prvenstveno zbog visoke cene materijala i izrade. Doduše, još se veliki Colin Chapman (nekadašnji šef Lotusa F1) oprobao pre tridesetak godina izradivši model Elan sa staklo-plastičnom monocoque konstrukcijom. Danas "sreću" da budu ovako konstruisani imaju tek retki automobili poput Bugattia EB 110 i Ferraria F 50 (karbon).